Sve više proizvođača matičnih ploča će se odlučiti u pravcu integracije SATA 3 podrške, unapređenog i ubrzanog protokola za komunikaciju sa diskovima i ostalim Serial ATA uređajima. Za sada, prvi koji su se odvažili na ovaj korak su ujedno i najveći proizvođači matičnih ploča, kompanije ASUS i Gigabyte.  Opšte poznata činjenica je da se Intel uzdržao od primene SATA3 protokola u nedavno promovisanoj Intel P55 seriji čipsetova. Ostalo je na samim proizvođačima matičnih ploča da implementiraju ovu opciju. Koliko zaista dobijamo na performansama SATA 3 kontrolera u situaciji skoro nikakve dostupnosti uređaja koji podržavaju unapređenu specifikaciju protokola za komunikaciju sa uređajima za masovno čuvanje podataka? Ima li uopšte razloga insistirati na ovim proizvodima ili je Intel ipak u pravu kada je doneo odluku da implementaciju SATA 3 protokola odloži još neko vreme. Pokušali smo bar deo odgovora da pronađemo u direktnom testu dve matične ploče koje gromoglasno reklamiraju unapređenje u radu diskova, donoseći SATA3 vezu. Suprostavili smo ASUS P7P55D Premium i Gigabyte P55A UD6 modele.

 

Činjenica da je Intel odložio implementaciju SATA3 protokola, direktno dovodi u pitanje svrsishodnost njegove ugradnje na matične ploče u sadašnjem trenutku dok sa druge strane zahteva različiti pristup ovom rešenju, obzirom da je ostavljena sloboda svakom proizvođaču da izabere način na koji će to učiniti. Iako izgleda sasvim jednostavno ugraditi dodatne kontrolere sa SATA 3 podrškom, po svemu sudeći to nikako nije lako i učiniti. Zato su se u ovom trenutku na taj korak odlučili najodvažniji i najveći kada su u pitanju matične ploče: ASUS i Gigabyte. Svako je pribego sopstvenom rešenju koja su vrlo slična ali i dovoljno različita kako bi imali razloga da ih uporedimo.

 

 

Cela priča započinje sa Intel P55 čipsetom i slobodnim PCIe magistralama na koje bi se ugradio dodatni SATA3 kontroler. Poznata je činjenica da je kontroler PCIe 2.0 magistrale koji kontroliše rad grafičkih kartica prebačen u okvir samih LGA1156 procesora Lynnfield generacije. Jedini logičan način jeste da se dodatni kontroler „zakači“ na P55 čipset koji je zbog gore spomenute Intel odluke, postao praktično kontroler periferija. On raspolaže ograničenim resursima koji se zovu broj slobodnih PCIe linija. Intel P55 čipset je jeftinija varijanta X58 čipseta a jeftinije, konkretno, znači manji broj PCIe komunikacionih linija. Ukoliko jedan čipset ima više PCIe komunikacionih linija utoliko je i brži. Poistovetite to sa brojem kolovoznih traka na auto putu, što ih je više to se saobraćaj brže odvija. Tako je i sa prenosom podataka.

 

Jedna PCIe linja može da prenese 250MB podataka u sekundi. Intel P55 čipset poseduje ukupno 24 PCIe linije. Od toga 16 PCIe linija je pod nadzorom kontrolera koji je integrisan u sam LGA 1156 procesor i  one su namenjene komunikaciji sa grafičkim karticama dok je preostalih 8 pod arbitražom Intel P55 PCH čipseta. Ukoliko u obzir uzmete činjenicu da jedan SATA3 kanal ima propusnu moć od 6Gbita (Gb) u sekundi i ukoliko znate da je transfer od 1Gb/s jednak 128MB/s to konkretno znači da je propusna moć samo jednog SATA3 kanala 768MB/s. Skrećemo pažnju da ne brkate Gigabit (Gb) i GigaByte (GB) veličine. Odmah vam je jasno da Intel P55 nema dovoljno slobodnih PCIe linija obzirom da se na ploču ugrađuju jedan i više Gigabitnih mrežnih kontrolera a tu su i Firewire kontroleri, slotovi na matičnoj ploči i ostali integrisani uređaji koji zahtevaju deo PCIe linija za transfer podataka.

 

 

Cela priča se komplikuje ukoliko znate da je propusna moć jednog SATA 2 kanala 3Gb/s odnosno 384MB/s, međutim oni su u gotovo u svim slučajevima ograničeni na 250GB/s jer im je dodeljena samo jedna PCIe komunikaciona linija. Zašto? Zato što maksimalni transfer najbržih hard diskova današnjice (WD Velocy Raptor, Seagate Barracuda XT) jedva doseže brojku od 130-140MB/s. Pojavom nove generacije Solid State Diskova (SSD) maksimalni transfer od 250GB/s po jednoj PCIe liniji se lako dostiže te SATA2 interfejs postaje usko grlo prilikom prenosa velike količine podataka. Pri tome se desetokanalnom konfiguracijom „Flash“ memorijskih čipova u SSD uređajima vrlo lako probija transfer od 500MB/s. Sada je jasno zašto je bio potreban novi, SATA3 protokol. Naravno, takvi uređaji su trenutno vrlo retki i skupi, pa stoga problem nije trenutno aktuelan ali imajući u vidu činjencu da se vremenski interval omasovljenja novih tehnologija drastično skratio, ne treba biti previše mudar pa doneti zaključak  da će i ova vrsta uređaja kroz neko vreme, biti dostupna prosečnom kompjuterskom korisniku.